Историјски развој школе

Образовно – васпитни рад школе се изводи у осам објеката у осам села на подручју северно од Крагујевца, а услови за рад се разликују у зависности од старости школских објеката и извршених реновирања истих.

Школа у Десимировцу датира из 1891. године, а у новом наменски грађеном школском  објекту ради од новембра 2001. године.

Издвојена одељења Лужнице, Ресник, Нови Милановац, Опорница, Церовац, Горње Јарушице и Пајазитово  имају богату историју, а датирају:

• Школа у Лужницама је основана 1871. године, 1889. године донета је одлука да се изгради нова школска зграда која је завршена 1900. године. 1951. године школа у Лужницама постаје вишеразредна,  у реновираном објекту ради од  2007. године,
• Школа у Пајазитову је основана 1910. године,
• Школа у Новом Милановцу је основана 1909. године,
• У Горњим Јарушицама  је основана 1838. године,
• У Церовцу  је школа основана 1906. године,
• Школа у Реснику је основана 1894. године.

Интеграцијом три осморазредне школе и њених припадајућих - физички издвојених одељења, школа у Десимировцу постаје матична и  носи име Сретен Младеновић од 1960. године.

У периоду од 2001. до 2005. године,  на матичној школи и њених седам физички издвојених одељења  извршене су реконструкције и адаптације, тако да су створени услови за несметано извођење наставе. У  току школске 2015/2016. године, извршена је реконструкција старе школе, и иста адаптирана за потребе наставног предмета физичко васпитање – гимнастичка сала.

Сретен Младеновић Мика (1916–1942)

Сретен Младеновић Мика – велики човек. Кроз патњу и бол, градио је своју величину. Својим делима је отишао у легенду.

Сретен Младеновић Мика потиче из сиромашне породице. Његов отац Лазар био је опанчар. Тешке су биле године детињства и младости у Лазаревој кући. Много гладних уста које је требало нахранити и однеговати. Упркос немаштини, Сретен и његова браћа су у тој кући учена ономе шта је поштено, шта је то човекова слобода и слобода народа. Отац Лазар и мајка Драга, демократе по убеђењу, васпитању и својим политичким ставовима, припадали су Напредној политичкој партији и све то људско и напредно са љубављу и са веома израженим васпитачким даром, преносили су и на своју децу.

После основне школе, завршио је војно-техничку школу у Крагујевцу. Финансијска ситуација није дозволила Сретену да заврши започету гимназију, стигао је само до мале матуре. Међутим, носио је у себи велику жељу да настави школовање, па је упоредо изучавао и занат и завршавао гимназију. По завршеној великој матури отишао је  у Београд где се запослио у фабрици мотора у Раковици. Тада се уписао и на факултет, као ванредни студент.

Још као ученик војно-техничке школе, прикључио се омладинском револуционарном радничком покрету. Као млади радник у Београду,  учествовао је у револуционарном радничком покрету. Био је искрени револуционар, укључен свим срцем и својим интелектуалним и организационим способностима у револуционарну борбу радничке класе за њена економска и политичка права. Због учешћа у штрајку, био је ухапшен и осуђен на три месеца затвора. Био је свестан да у тој револуцији треба давати огромне жртве, па чак и свој живот. После изласка из затвора, напустио је Београд и прешао у Краљево , где се запослио уз помоћ партијске организације.

Никада није на том револуционарном путу заборављао корене. Увек је налазио толико времена да својим старим родитељима ода дужно поштовање и искаже искрену љубав. Био је нежан брат који је своју браћу и сестре учио како треба да живе поштено и достојанствено.

Због своје истакнуте револуционарне активности, 1936. године је био примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а 1940. године је изабран за члана Окружног комитета КПЈ за Крагујевац. Као партијски радник активно је радио на промоцији радничког покрета, синдикалних организације, Комунистичке партије и Савеза комунистичке Југославије (СКОЈ). Због тога је био често хапшен и прогањан од стране полиције.

После окупације краљевине Југославије, маја 1941. године, Покрајински комитет КПЈ за Србију је донео одлуку да Мика, као одраније полицији познати револуционар, напусти Крагујевац и пређе у Ниш, где је преузео дужност секретара новоформираног Окружног комитета КПЈ за Ниш. Овај комитет привремено је поред нишког, обухватао и територије прокупачког и пиротског округа. Одмах по доласку у Ниш, Мика је активно радио на спровођењу одлука донетих на Мајском саветовању ЦК КПЈ и на организовању отпора непријатељу. Обилазио је партијске организације у Сврљигу, Соко Бањи и Бачкој Паланци, као и на подручју Топлице, где је преносио директиве о прикупљању оружја, стварању илегалних ударних група и другим активностима на припремама за устанак.

Када је јуна 1941. године извршена реорганизација Окружног комитета КПЈ за Ниш, Мика је и даље наставио да буде његов секретар. У овом периоду активно је радио на укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП) радника железничке и мостовске радионице у Нишу. Крајем јула, у селу Каменици, код Ниша руководио је седницом ОК КПЈ за Ниш, на којој је партијски актив био упознат са директивом ЦК КПЈ од 4. јула о позиву на устанак.На том састанку донета је одлука о формирању партизанских одреда  у нишком округу. Одмах потом прешао је на терен Топлице, где је одржао састанак са тамошњим партијским руководством, које је упознао са директивом ЦК КПЈ и одлуком ОК КПЈ за Ниш.

Активно је учествовао у припремама за оснивање Топличког партизанског одреда, који је био формиран 3. августа. Такође је учествовао у организовања саботажа и диверзија у окупираном Нишу, од којих се највише истиче диверзија код хотела "Парк", који је извео омладинац Александар Војиновић. После једне полицијске провале у партијску организацију у Нишу, Мика је да би избегао хапшење, прешао на терен Топлице, где је преузео фукцију политичко-партијског инструктора. Обилазио је Озренски и Сврљишки партизански одред, којима је помагао да се реше неки проблеми настали тешкоћама борбе. Такође, обилазио је и Топлички партизански одред, са којим је учествовао и у борбама са непријатељем.

Крајем фебруара 1942. године, заједно са још око 30 другова, боравио је на ослобођеној територији у околини Куршумлије. Тада су на превару били ухваћени од четника, који су одлучили да их стрељају. Приликом одвођења на стрељање, крај реке Топлице, Мика је заједно са још једним другом, успео да скочи у полузалеђену реку и тако се спасао сигурне смрти.

Активно је радио на оживљавању Народноослободилачке борбе, поготово у време бугарско-недићевске и четничке офанзиве на партизане у Топлици, Јабланици, Пустој Реци и Бабичкој Гори. Партизански одреди су током ове офанзиве дошли у веома тежак положај. Мика се тада налазио са Топличким партизанским одредом. У једној борби, у близини Куршумлије, 12. априла 1942 године, били су опкољени од стране четника и изненађени. У тој борби Мика је био рањен у ногу и заробљен.

Тада су га препознали неки четници из Куршумлије, и да им он поново не би побегао, поломили су му другу ногу. После краћег мучења и неуспелог саслушања, четници су га стрељали. Сутрадан после стрељања, бугарски окупатори су његов леш ископали и фотографисали, како би могли да се похвале да су партизани у Топлици уништени.

Указом  председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита 9. октобра 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Име Сретена Младеновића Мике уписано је на три спомен-плоче у Раковици, Нишу и Крагујевцу. Више улица у Србији и две школе у Нишу и Десимировцу код Крагујевца, такође, носе име овог хероја, као знак сећања на великог и храброг борца чији је цео живот био посвећен борби за права и живот  радничке класе и слободе народа чији је верни син био.

Када се родило сунце рођен је велики човек. Рођен је да живи, али је умро са сунцем у очима. Рођен је да живи, али је умро храбро, маштајући о слободи свог народа.